VAŽNO ZA SVE VLASNIKE PASA

O ovoj temi dovoljno govori tekst koji možete pročitati ispod...
Zahvaljujemo našem članu zlays..

Ako imate psa – pročitajte ovu priču…
Ako ste imali psa - pročitajte ovu priču…
Ako želite imati psa - pročitajte ovu priču...


Kad sam bila štene, zabavljala sam te svojim trikovima i zasmejavala te.

Nazivao si me svojim detetom i uprkos beskrajnim parima ižvakanih cipela
i nekoliko uništenih jastuka, postala sam tvoj najbolji prijatelj.

Kad god sam bila "zločesta", pretio si mi prstom i pitao si me "Kako
si mogla?" – ali onda si odustao od svoje strogosti, svalio me na leđa i češkao moj stomak.

Moje razaranje kuće trajalo je
nešto duže nego što se očekivalo, jer si ti bio strašno zaposlen, ali
na tome smo radili zajedno.

Sećam se noći kad smo se mazili u krevetu
kad sam slušala sve tvoje ispovesti i tajne snove, a ja sam verovala
da život ne može biti savršeniji nego što jeste.

Išli smo u dugačke šetnje
i trčali po parku, vozili se autom, išli na sladoled (ja sam dobijala
samo kornet jer je "sladoled štetan za pse", kako si ti to
rekao), leškarila beskrajno dugo na suncu, čekajući kraj dana i trenutak
kad ćeš doći kući.

Polako, počeo si sve više vremena posvećivati svom
poslu i karijeri, a više vremena si provodio tražeći svog ljudskog partnera.

Ja sam strpljivo čekala, tešila te svaki put kada ti je srce bilo slomljeno
i kada si se razočarao, nikada nisam prigovarala tvojim lošim odlukama,
skakala sam od radosti kad si dolazio kući ili kada si se zaljubio.

Ona, sada tvoja žena, nije bila "ljubitelj pasa" - ipak sam
je srdačno primila u naš dom, pokušala joj pokazati da je volim i slušala
sam je. Bila sam srećna jer si i ti bio srećan.

Onda su došle ljudske bebe i ja sam s tobom dijelila tvoje ushićenje.

Bila sam očarana njihovom
roze bojom, njihovim mirisom i želela sam se brinuti za njih poput majke.

Jedino ste se ti i ona bojali da ću ih povrediti, tako da sam
većinu vremena provodila proterana u drugoj sobi ili u kućici za pse.

Oh, kako sam
ih želela voleti, postala sam "zatočenik ljubavi".

Kako su odrastali, ja sam postajala njihov prijatelj. Držali su se za moje krzno i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko, istraživali moje uši i ljubili me u nos.

Volela sam sve na njima kao i njihov dodir
- jer je tvoj dodir postao tako redak - i bila bih dala svoj život da ih odbranim, ako treba.

Ušunjala bih se u njihove krevete i slušala njihove brige i tajne snove, a zajedno bi smo iščekivali zvuk tvog auta kako se parkira u dvorištu.

Nekada, kada bi te ljudi pitali imaš li psa,
vadio bi moju sliku iz novčanika i pričao priče o meni.

Ovih zadnjih par godina, tvoj odgovor bi bio
potvrdan, nakon čega bi nastojao promeniti temu.

Od "tvog psa"
postala sam "samo pas", a ti si mi zamerao sav novac koji
se trošio na mene.

Sada imaš priliku za novi posao u drugom gradu i
ti i oni ćete se preseliti u stan u kojem nije dozvoljeno držanje kućnih
ljubimaca.

Doneo si pravu odluku za sebe i svoju "porodicu",
ali nekada sam i ja bila ta tvoja porodica.

Bila sam uzbuđena kad smo
krenuli autom, ali uzbuđenje je splasnulo kad smo došli do azila za
životinje. Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i beznađe.

Ispunio si sve obrasce i rekao "znam da će te joj pronaći divan dom".

Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled.

Oni razumeju kakve su
šanse za sredovečnog psa, čak i onog sa papirima.

Morao si otrgnuti
ogrlicu iz ruku svog sina, dok je on vikao "Nemoj tata! Molim
te nemoj im dati da odvedu mog psa!" A ja sam bila zabrinuta za
njega, mislila sam kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i
vernosti, o ljubavi i odgovornosti i o poštovanju prema svemu što je
živo.

Potapšao si me po glavi za rastanak, izbegavajući mi pogledati
u oči, i pristojno odbio ponijeti sa sobom ogrlicu i povodac.

Imao si rok koji si morao ispoštovati na poslu, a sada sam ja dobila rok.

Nakon što si otišao, dve ljubazne gospođe rekle su da si verovatno
mesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš
drugi dom.

Klimale su glavom u neverici i pitale se "Kako
je mogao?" U azilu nam pružaju onoliko nežnosti i pažnje
koliko im dopuštaju njihove obveze.

Naravno, hrane nas redovno, ali
ja sam već odavno izgubila apetit.

Isprva, kad god je neko prošao pored
mog kaveza, ja sam potrčala napred, u nadi da si to ti - da si se
predomislio - da je ovo sve samo ružan san... ili sam se nadala da će
neko doći, neko kome je stalo, neko ko će me spasiti.

Kada sam shvatila
da se ne mogu takmičiti sa živahnošću štenaca koji su, nesvesni svoje
sudbine, plenili svačiju pažnju, povukla sam se u dno kaveza i čekala.

Čula sam njene korake dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskala
sam duž hodnika za njom do izdvojene sobe. Zadivljujuće tihe sobe.

Stavila me na sto, počeškala po ušima i rekla da se ne brinem. Srce mi je snažno tuklo u iščekivanju onoga što će doći, ali obuzeo me i osećaj olakšanja. Zatočeniku ljubavi istekli su dani.

Kako je to u mojoj prirodi, više sam se brinula za nju.

Teret koji nosi pretežak je za nju, to sam znala
jednako kao što sam znala svaku tvoju promenu raspoloženja.

Nježno je stavila podvez oko moje prednje noge dok joj je suza klizila niz obraz.

Polizala sam joj ruku onako kako sam tebe znala tešiti pre
nekoliko godina. Stručno je stavila iglu u moju venu.

Kad sam osetila
ubod i hladnu tečnost koja je kolala kroz moje telo, pospano sam
legla, pogledala u njene nežne oči i prošaptala "Kako
možeš?" Možda zato što razume moj pseći govor, rekla
mi je "Oprosti".

Zagrlila me i žustro objasnila da je njen
posao pobrinuti se da odem na bolje mesto, gde me niko neće ignorisati,
zlostavljati ili napustiti i gde neću biti prepuštena samoj sebi -
mesto ljubavi i svetla, toliko različito od ovog zemaljskog.

I sa poslednjom snagom, pokušala sam joj objasniti da moje "Kako
možeš?" nije bilo upućeno njoj.

Mislila sam na tebe, svog Voljenog Gazdu.
Na tebe ću misliti i čekati te zauvek.

Želim da ti i drugi u tvom životu nastave pokazivati ovoliko odanosti.





Poruka autora:

Ukoliko je "Kako
si mogao" izazvala suze u vašim očima, kao što ih je i meni izazvala
dok sam je pisao, to je zbog toga jer ona sadrži priče miliona nečijih
ljubimaca koji svake godine umiru u azilima za životinje.

Jojh...

Evo ja dodajem jednu Aleksinu pesmu, nadam se da nisam pogrešila pravac teme..

"Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmero mladih,
ridjih stenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala njezna;
od trbuha njene topline
voda se topila snježna.

A uveče, kao i vazda,
kad koke na lijegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.

A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.

U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se psece. "

Beskrajna tuga Može li nešto veselije? Pa mi volimo naše ljubimce i nikada ih nebi povredili.

Jao onu prvu pricu sam citala vse puta i stalno se rasplacem,pa ovaj put nisam smjela da citam ..
Sta reci-zalosno.....ali uvjek ce biti takvih ljudi....

ajmo malo veselije

Dugacka pseca pesma
Vlada Stojiljkovic



Da se razumemo:
ja sam koliko juce
bio kuce.
Govorili su za mene
da sam, ah, slatko stene.

Da se razumemo:
danas je proslo sve to;
leto pa zima pa leto
i eto
postadoh odraslo pseto.

Da se razumemo:
mama, nemoj me vise maziti
tata, nemoj me vise paziti
nemojte pasti u fras:
stene je posalo pas.

Da se razumemo:
sam cu goniti i sam bezati
sam cu lezati
i rezati
sam se kroz zivot probijati
i sam na mesec zavijati.

Da se razumemo:
negde cu, pored nekog plota,
sresti kerusu svog zivota.

Iz naseg braka na svet ce stici
prekrasni psici.

Da se razumemo:
njihov ce zivot pseci
teci u sreci
a onda ce mi neko od njih reci:

"Da se razumemo:
ja sam koliko juce
bio kuce..."

Evo i od mene jedna tužna pjesma

Pesma o keruši - Sergej Jesenjin

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žuckastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domačin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.